Spašavanje dece od kulture hiperroditeljstva
Proslavljeni autor bestselera Pohvala Sporosti, kanadski novinar Carl Honoré odlučio je proniknuti u turbulentan svijet roditeljstva i djetinjstva ne bi li pronašao odgovor na jedno od temeljnih pitanja našeg doba: radimo li goleme greške u koracima kad su naši potomci u pitanju i ako da, koje?
Moderno je doba naime, kako je Honoré otkrio, proizvelo vrstu roditeljstva neviđenu do sada. Naziv koji bi mu najbolje pristajao jest hiper, odnosno prerevno roditeljstvo. U želji da nam potomci budu pametniji, obrazovaniji, osjećajniji, sposobniji, sve naj, današnji su roditelji otišli u krajnost tjerajući svoju djecu i sebe do granica izdržljivosti. Pitanje koje se neizbježno pritom postavlja jest sljedeće: kakvu djecu odgajamo? Preopterećenu s tisuću izvannastavnih aktivnosti, prisiljenu misliti kako je igrati se ili dosađivati smrtni grijeh, ambicioznu do boli, odgajanu praktički pod staklenim zvonom, nad kojem se bdije i zaštićuje ih se preko svake mjere.
S obzirom na današnji ubrzani ritam života, međutim, nije rješenje vratiti kazaljke sata unatrag i preuzeti način odgoja kakav je dominirao proteklim stoljećima. S ciljem da pronađe čarobnu formulu koja će vrijediti za 21. stoljeće, autor se uputio na put oko svijeta odlučivši istražiti roditeljstvo u svim njegovim zakonitostima. Razgovarajući s roditeljima, stručnjacima i samom djecom, autor će otkriti kako se u svijetu rađa novi pokret koji će nas natjerati da usporimo, počnemo vjerovati svojim instinktima i pronađemo pravu ravnotežu između toga da previše ili premalo radimo za svoje dijete.
Pod pritiskom, u prijevodu Nade Uglješić i s naslovnom ilustracijom Marine Leskovar, knjiga je koja vam neće naređivati ili davati savjete koje morate prihvatiti, već vas poučiti da je odnos pun ljubavi i povjerenja, prožet igrom i edukacijom, nešto najbolje što možete pružiti svom djetetu.
- Jezik: Hrvatski
- Broj stranica: 227
- Uvez: Meki
- Dimenzije: 17,0 x 23,0 cm
- Težina: 400 g
- Nakladnik: Algoritam
- Biblioteka: Facta
- Godina izdanja: 2009.
- ISBN: 978-953-220-924-2
- Jezik izvornika: Engleski
Carl Honoré pokrenuo je mini revoluciju pre nekoliko godina svojim svetskim bestselerom “Pohvala sporosti”, učeći užurbani Zapad kako živeti sporije, jesti sporije, voditi ljubav sporije, sporije raditi, sporije dokoličariti… Britansko-kanadski autor danas ima novu-staru misiju, uči kako deci modernog doba vratiti pravo na detinjstvo.
Nakon što je proputovao vrtiće i škole od Helsinkija i Tokija do Hong Konga i Calgarija, te dve godine proveo intervjuišući razne gurue roditeljstva i pedagogije, pisac i otac dvoje dece zaključio je da je detinjstvo postalo industrija, a roditelj, želi li sretno dete, treba slediti vlastite instinkte i oslanjati se na zdrav razum.
Potomci anksioznih
U novoj knjizi “Under Pressure” tumači kako dopustiti deci da budu (samo) deca, da odrastu sporije no što ambiciozni roditelji priželjkuju. Honoréova nova knjiga “Pod pritiskom”, ovih dana prevedena na hrvatski, možda i ovde spasi koje dete bolesno ambicioznih roditelja… Moderne mame i tate starije su i obrazovanije negoli ikada pre, imaju i manje dece negoli ikada pre. Decu nose i podižu puštajući im Bethovenove simfonije još dok su u trbuhu, pre nego proslave prvi rođendan već znaju u koju će školu krenuti, na koje sveučilište aplicirati… Potomci anksioznih, bolesno revnih roditelja velikih očekivanja, još u vrtiću počinju patiti od stresa. Prirodni instinkt da napravimo najbolje za svoju decu dovodi nas do toga da - napravimo previše, očekujemo i tražimo previše…
Što je bilo najšokantnije što ste videli skupljajući dve godine materijal za knjigu?
- Na Dalekom istoku, u Japanu, Koreji, Hong Kongu imaju ‘klinike za domaću zadaću’ - posebne institucije gde deca odlaze poslepodne, na dodatno učenje. Tamo već šestogodišnjaci u školi provode puno radno vreme, a onda ne idu kući, igrati se, biti deca - već žure u instituciju gde još četiri dodatna sata rade na školskom gradivu. Deca celi dan uče, kući stignu oko 21 sat. Sad zamislite šest godina staro dete koje dnevno provede 16 sati učeći! Kakvo je to “dete”? Ta deca misle da je igra, ma kako im bila privlačna, gubljenje vremena. Gledao sam njihova izmoždena lica, sporo se vuku, jedva hodajući na nogama… to je užasno. Roditelji su otišli do krajnjih granica. Treba nam pokret za oslobađanje dece od tiranije. Privatna poduka, dakle satovi nakon škole, početkom 1990.-ih su postali rapidno rastuća svetska industrija, bez obzira na to što mnoga ozbiljna istraživanja od Velike Britanije na dalje pokazuju da je domaća zadaća najučinkovitija kad je dovoljno mala da se deci ne oduzima vreme za igru i odmor.
- Na Dalekom istoku, u Japanu, Koreji, Hong Kongu imaju ‘klinike za domaću zadaću’ - posebne institucije gde deca odlaze poslepodne, na dodatno učenje. Tamo već šestogodišnjaci u školi provode puno radno vreme, a onda ne idu kući, igrati se, biti deca - već žure u instituciju gde još četiri dodatna sata rade na školskom gradivu. Deca celi dan uče, kući stignu oko 21 sat. Sad zamislite šest godina staro dete koje dnevno provede 16 sati učeći! Kakvo je to “dete”? Ta deca misle da je igra, ma kako im bila privlačna, gubljenje vremena. Gledao sam njihova izmoždena lica, sporo se vuku, jedva hodajući na nogama… to je užasno. Roditelji su otišli do krajnjih granica. Treba nam pokret za oslobađanje dece od tiranije. Privatna poduka, dakle satovi nakon škole, početkom 1990.-ih su postali rapidno rastuća svetska industrija, bez obzira na to što mnoga ozbiljna istraživanja od Velike Britanije na dalje pokazuju da je domaća zadaća najučinkovitija kad je dovoljno mala da se deci ne oduzima vreme za igru i odmor.
Imaju li danas deca pravo na detinjstvo ili su ona zamorci u sociološkom eksperimentu kojim upravljaju odrasli?
- I detinjstvo je postalo grana industrije - kao da je previše
dragoceno da bi ga mogli jednostavno prepustiti deci. Upliću se
roditelji, reklamna industrija, države… često puta i s dobrom namerom,
ali lošim planovima. Imali smo slučaj da je skupina zastupnika u
britanskom parlamentu upozorila da sve više dece sanjari o tome da
postanu princeze ili nogometaši. Sasvim su ozbiljno ponudili rešenje:
da petogodišnjake stručnjaci savetuju u izboru zanimanja!
Roditeljstvo ima i opipljivu cenu - odgoj djeteta, na primer u Velikoj Britaniji stoji oko 150.000 funti. U to je uračunata odeća, stanovanje, hrana, prevoz, zdravstveno osiguranje, školovanje i čuvanje. Ako se majka odluči ostati kod kuće i dati otkaz da bi sama podizala dete, ona tokom godina gubi oko 500.000 funti prihoda. Majka ostane kod kuće, ali onda decu upiše na šest slobodnih aktivnosti želeći “da nešto postignu u životu” i provodi vreme vozeći ih od jedne do druge. Pre tri godine grupa britanskih intelektualaca pozvala je na kampanju za spašavanje detinjstva od pogubnih uticaja modernog doba. Deca plivaju, mačuju, plešu, pišu pesme, čitaju, uče strane jezike zato što ih na to teraju roditelji, a ne zato što žele. Na koncu imamo decu bez strasti i kreativnosti, a takvi sasvim sigurno ne postaju genijalci. Roditelj treba provoditi manje vremena pokušavajući ubrzati detetov razvoj, a više pokušavajući upoznati samo dete.
| Razni priručnici su precenjeni; deci trebaju roditelji koji se oslanjaju na zdrav razum, koji dostupni i prisutni. |
Roditeljstvo ima i opipljivu cenu - odgoj djeteta, na primer u Velikoj Britaniji stoji oko 150.000 funti. U to je uračunata odeća, stanovanje, hrana, prevoz, zdravstveno osiguranje, školovanje i čuvanje. Ako se majka odluči ostati kod kuće i dati otkaz da bi sama podizala dete, ona tokom godina gubi oko 500.000 funti prihoda. Majka ostane kod kuće, ali onda decu upiše na šest slobodnih aktivnosti želeći “da nešto postignu u životu” i provodi vreme vozeći ih od jedne do druge. Pre tri godine grupa britanskih intelektualaca pozvala je na kampanju za spašavanje detinjstva od pogubnih uticaja modernog doba. Deca plivaju, mačuju, plešu, pišu pesme, čitaju, uče strane jezike zato što ih na to teraju roditelji, a ne zato što žele. Na koncu imamo decu bez strasti i kreativnosti, a takvi sasvim sigurno ne postaju genijalci. Roditelj treba provoditi manje vremena pokušavajući ubrzati detetov razvoj, a više pokušavajući upoznati samo dete.
Kako je vaša knjiga promenila život vaše dece?
-
Velika zabluda našeg doba jest da ćeš kao roditelj uspeti ako pročitaš
prave knjige, dobiješ prave savete i uložiš dovoljno novca u svoje
dete. Razni porodični savetnici koji pišu priručnike za roditelje
postali su sami sebi svrhom, danas je to samo industrija, jedna u nizu.
Radeći na ovoj knjizi naučio sam da moraš pobeći od te gomile stručnih
saveta, da kao roditelj moraš pronaći svoj put, svoj glas. Naravno da
je dobro da povremeno imaš koga pitati za savet, ali ne trebaš gomilati
sve te knjige, DVD-e, čitati sve te kolumne tzv. gurua roditeljstva.
Oni više služe sebi negoli tebi i tvome detetu. Tvom detetu je
potreban roditelj koji se oslanja na zdrav razum, roditelj koji je
prisutan i dostupan. Najbitnije jest da pomogneš deci da shvate ko su
ona sama, a ne da imaš u glavi što bi i ko tvoja deca trebala biti i
da im u skladu sa tim organiziraš celi život još od jasličke dobi.
Neverovatno je koliko panike okružuje današnje detinjstvo, roditelji su večno zabrinuti - da dete neće uspeti u školi, da neće imati dobar posao, decu pre petnaeste ne puštaju same na ulicu, u park, boje se pedofila, terorista, saobraćaja…
I ja sam mislio da je sasvim normalno biti zabrinut. I jest, ali samo ponekad i samo do određene granice. Naučio sam da detinjstvo ne mora biti ta užasna borba, da je to zapravo relaksirajuće doba, da je na roditelju da pusti da se stvari događaju, a ne da ih bolesno kontroliše. Zapravo, dok sam pisao knjigu u početku sam postao i više zabrinut, jer sam proveo mnogo vremena pričajući s ekspertima, čitajući istraživanja… Počeo sam prosuđivati sam sebe kao oca, pitati se koliko grešaka činim… Pomislio sam: “O moj Bože, ovo će me učiniti još luđim”, što mi nije bila ideja. Na kraju shvatiš da je jedini put da s decom radiš gotovo k'o što su činili tvoj otac i majka.
I jesu li vaša deca 'pod pritiskom'?
- Bitna promena izazvana onim što sam naučio radeći na ovoj knjizi jest da naš sin danas sam ide u park. Pređe par ulica, uključujući i jednu vrlo prometnu aleju, da bi došao do nogometnog terena gde se igra s drugom decom. Mi mu samo kažemo da dođe kući u 6.30 i ja više ne brinem. Pre mi je ta ideja da desetogodišnje dete usred Londona, u Batterseai, pustim samog u park bila grozna. I ne samo meni, većina roditelja oko mene i danas tako razmišlja. Ne puštaj ga samog dok ne navrši dvadesetu! Moja supruga i ja postali smo mnogo opušteniji roditelji. Dajemo deci mogućnost da riskiraju jer mislimo da im i to treba da bi se razvijali i učili o životu oko sebe.
Jako smo oprezni da ih ne zatrpamo s previše strukturiranih aktivnosti, raznih poduka i satova. Moj sin jedanput nedeljno ide na nogomet i na gitaru, to je sve. Kći ima sedam godina, petkom ide na flamenco, od iduće godine uzimat će i satove gimnastike.
Deca koju sam sreo pišući knjigu imaju po pet-šest različitih aktivnosti, škola i tečajeva koje redovito pohađaju. U našoj obitelji potičemo ih da budu sigurni da nešto zaista žele, jer to vreme koje će provesti tamo mogli bi provesti i bezbrižno se igrajući…
Pišete o anksioznim roditeljima koji su u večnom strahu za sigurnost svoje dece… Je li ovo vreme stvarno opasno doba za decu? - Svet je zapravo danas za decu sigurnije mesto no što je ikada bio. Između 1970. i 2000. godine broj dece stradale u nesrećama snizio se od 17,5 na 4,5 na 100.000. Od toga trećina strada u nesrećama kod kuće. To je trend i drugde. Napadi pedofila su retki ali ih zloupotrebljavaju mediji koji onda stvaraju histeriju. Dete će pre biti žrtva nasilja rođaka negoli neznanaca. Deca su razboritija i sposobnija za život negoli mi mislimo. Prema UNICEF-ovu istraživanju, Švedska je najsigurnije mesto na svetu za odrastanje, no i švedski roditelji su bolesno zabrinuti i uplašeni za sigurnost dece, boje se i najmanjeg rizika.
Vaša knjiga 'Pohvala sporosti' postala je svojevrsni manifest pokreta sporosti. Objasnite mi kako u Londonu živeti sporo?
- To je paradoks, ali ja mislim da je u Londonu moguće živeti sporije negoli u nekoj britanskoj provinciji ili na selu. Ljudi misle da je London jako brz i pitaju me stalno, baš kao i vi, kako uopšte mogu 'propovedati' o sporom životu u Londonu. Zapravo je mnogo lakše biti spor ovde negoli možda negde u provinciji ili na selu gde moraš voziti svugde. Većina evropskih gradova je rađena za pešake, a ne za vozače, kako je to u Americi.
Evropski gradovi mogu biti polagani, ako te gradove konzumirate, 'upotrebite' na pravi način. Svuda idem pešice, auto upotrebljavam možda jednom nedeljno, deca pešače u školu, kupujemo kod lokalnog mesara, pekara, oni znaju naša imena i imena naše dece, mi znamo njihova imena.
London nije grad koji su gradili moderni arhitekti, zapravo je to puno malih sela koja su se vremenom spojila u velegrad. Možeš otići u centar gde je brzina, gužva, uzbuđenje a onda se vratiš kući, u svoje susedstvo.
U Londonu čovek može biti ludački zauzet celi dan ako želi videti i probati sve i svašta. Možete raditi 500 stvari u danu, i stalno ćete trčati da bi sve to stigli konzumirati i napraviti. Na primer, ako idem u pozorište jako dobro razmislim što stvarno želim pogledati. Čitam kritike i odlučim koju ću predstavu taj mesec otići pogledati na West End. Umesto da odgledam 25 predstava, sad odgledam jednu i ne osećam se zbog toga loše jer mi zapravo ostalih 24 i ne treba.
Stvar je u tome da kao stanovnik Londona vi morate balansirati taj London i ne dopustiti da London zlorabi vas, da postanete konzument. Moja porodica vikendima obično ne ide nikuda već se motamo po susedstvu, po kući, i onda možda spontano negde odemo. Jednostavno, provodimo vreme zajedno, pričamo, igramo se s decom, nismo izluđeni od ponude i mogućnosti zabave oko nas u tom velikom gradu.
Pazite, ja radim u medijima, imam rokove, živim u tom velikom gradu, ali i dalje živim mirno i sporo. Nekad sam sve vreme bio online, proveravao mailove i SMS-ove, sad isključim kompjutor i telefon onda kad ne radim, a i ne radim više doma, nego imam ured u gradu. Odvojio sam život kući i posao.
Neverovatno je koliko panike okružuje današnje detinjstvo, roditelji su večno zabrinuti - da dete neće uspeti u školi, da neće imati dobar posao, decu pre petnaeste ne puštaju same na ulicu, u park, boje se pedofila, terorista, saobraćaja…
I ja sam mislio da je sasvim normalno biti zabrinut. I jest, ali samo ponekad i samo do određene granice. Naučio sam da detinjstvo ne mora biti ta užasna borba, da je to zapravo relaksirajuće doba, da je na roditelju da pusti da se stvari događaju, a ne da ih bolesno kontroliše. Zapravo, dok sam pisao knjigu u početku sam postao i više zabrinut, jer sam proveo mnogo vremena pričajući s ekspertima, čitajući istraživanja… Počeo sam prosuđivati sam sebe kao oca, pitati se koliko grešaka činim… Pomislio sam: “O moj Bože, ovo će me učiniti još luđim”, što mi nije bila ideja. Na kraju shvatiš da je jedini put da s decom radiš gotovo k'o što su činili tvoj otac i majka.
I jesu li vaša deca 'pod pritiskom'?
- Bitna promena izazvana onim što sam naučio radeći na ovoj knjizi jest da naš sin danas sam ide u park. Pređe par ulica, uključujući i jednu vrlo prometnu aleju, da bi došao do nogometnog terena gde se igra s drugom decom. Mi mu samo kažemo da dođe kući u 6.30 i ja više ne brinem. Pre mi je ta ideja da desetogodišnje dete usred Londona, u Batterseai, pustim samog u park bila grozna. I ne samo meni, većina roditelja oko mene i danas tako razmišlja. Ne puštaj ga samog dok ne navrši dvadesetu! Moja supruga i ja postali smo mnogo opušteniji roditelji. Dajemo deci mogućnost da riskiraju jer mislimo da im i to treba da bi se razvijali i učili o životu oko sebe.
Jako smo oprezni da ih ne zatrpamo s previše strukturiranih aktivnosti, raznih poduka i satova. Moj sin jedanput nedeljno ide na nogomet i na gitaru, to je sve. Kći ima sedam godina, petkom ide na flamenco, od iduće godine uzimat će i satove gimnastike.
Deca koju sam sreo pišući knjigu imaju po pet-šest različitih aktivnosti, škola i tečajeva koje redovito pohađaju. U našoj obitelji potičemo ih da budu sigurni da nešto zaista žele, jer to vreme koje će provesti tamo mogli bi provesti i bezbrižno se igrajući…
Pišete o anksioznim roditeljima koji su u večnom strahu za sigurnost svoje dece… Je li ovo vreme stvarno opasno doba za decu? - Svet je zapravo danas za decu sigurnije mesto no što je ikada bio. Između 1970. i 2000. godine broj dece stradale u nesrećama snizio se od 17,5 na 4,5 na 100.000. Od toga trećina strada u nesrećama kod kuće. To je trend i drugde. Napadi pedofila su retki ali ih zloupotrebljavaju mediji koji onda stvaraju histeriju. Dete će pre biti žrtva nasilja rođaka negoli neznanaca. Deca su razboritija i sposobnija za život negoli mi mislimo. Prema UNICEF-ovu istraživanju, Švedska je najsigurnije mesto na svetu za odrastanje, no i švedski roditelji su bolesno zabrinuti i uplašeni za sigurnost dece, boje se i najmanjeg rizika.
Vaša knjiga 'Pohvala sporosti' postala je svojevrsni manifest pokreta sporosti. Objasnite mi kako u Londonu živeti sporo?
- To je paradoks, ali ja mislim da je u Londonu moguće živeti sporije negoli u nekoj britanskoj provinciji ili na selu. Ljudi misle da je London jako brz i pitaju me stalno, baš kao i vi, kako uopšte mogu 'propovedati' o sporom životu u Londonu. Zapravo je mnogo lakše biti spor ovde negoli možda negde u provinciji ili na selu gde moraš voziti svugde. Većina evropskih gradova je rađena za pešake, a ne za vozače, kako je to u Americi.
Evropski gradovi mogu biti polagani, ako te gradove konzumirate, 'upotrebite' na pravi način. Svuda idem pešice, auto upotrebljavam možda jednom nedeljno, deca pešače u školu, kupujemo kod lokalnog mesara, pekara, oni znaju naša imena i imena naše dece, mi znamo njihova imena.
London nije grad koji su gradili moderni arhitekti, zapravo je to puno malih sela koja su se vremenom spojila u velegrad. Možeš otići u centar gde je brzina, gužva, uzbuđenje a onda se vratiš kući, u svoje susedstvo.
U Londonu čovek može biti ludački zauzet celi dan ako želi videti i probati sve i svašta. Možete raditi 500 stvari u danu, i stalno ćete trčati da bi sve to stigli konzumirati i napraviti. Na primer, ako idem u pozorište jako dobro razmislim što stvarno želim pogledati. Čitam kritike i odlučim koju ću predstavu taj mesec otići pogledati na West End. Umesto da odgledam 25 predstava, sad odgledam jednu i ne osećam se zbog toga loše jer mi zapravo ostalih 24 i ne treba.
Stvar je u tome da kao stanovnik Londona vi morate balansirati taj London i ne dopustiti da London zlorabi vas, da postanete konzument. Moja porodica vikendima obično ne ide nikuda već se motamo po susedstvu, po kući, i onda možda spontano negde odemo. Jednostavno, provodimo vreme zajedno, pričamo, igramo se s decom, nismo izluđeni od ponude i mogućnosti zabave oko nas u tom velikom gradu.
Pazite, ja radim u medijima, imam rokove, živim u tom velikom gradu, ali i dalje živim mirno i sporo. Nekad sam sve vreme bio online, proveravao mailove i SMS-ove, sad isključim kompjutor i telefon onda kad ne radim, a i ne radim više doma, nego imam ured u gradu. Odvojio sam život kući i posao.
|
Kad se mame iz vila u predgrađu potuku
Šokantno je do koje smo mere i sport klinaca pretvorili u bolesnu kompeticiju. Viđao sam mame i tate iz 'finih' četvrti koje bi se doslovno potukle oko nogometne utakmice sedmogodišnjaka. Roditelji gube kontrolu kad su im planovi za njihovu decu 'osujećeni', misle da moraju imati genijalca i da mu svim sredstvima moraju prokrčiti put da pokaže svoju genijalnost, a zapravo je taj sin mali najamni radnik tate i mame koji od detinjstva po službenoj dužnosti trči za loptom. |
Karmela Devčić
(Izvor: www.jutarnji.hr/ ... Dopustite djeci da budu djeca)
(Izvor: www.jutarnji.hr/ ... Dopustite djeci da budu djeca)
Нема коментара:
Постави коментар