- Зашто морамо укинути школу
- Феноменологија школе
- Ритуализација напретка
- Спектар установа
- Ирационалне делатности
- Мреже за учење
- Поновно рођење Епиметејевског човека
Иван Илич је рођен у Бечу 1926. године.
Од 1951. живи у Америци.
Један је од оснивача Центра за међукултурну документацију (CIDOC) у Квернаваки, Мексико, где од 1961. руководи истраживачким пројектом Институционалне алтернативе у технолошком друштву.
Сарадник је многих европских и америчких часописа.
Поред ове, познате су и његове књиге Славље свести, Енергија и равноправност, Заједничка трпеза и Медицинска Немезис.
Из http://www.deteplus.rs (Холистичко образовање)
У другој половини XX века, појављује се велики број теоретичара који се баве питањем образовања на холистички начин. Јелена Костић нам представља Ивана Илича, једног од најрадикалнијих критичара традиционалне школе.
Другу половину XX века карактеришу друштвене противречности које су се рефлектовале на област образовања.
Како у западним друштвима, тако и у земљама у развоју упућује се критике традисионалној школи са свих страна – од ученика, студената,
родитеља, пословних људи, политичара. Критике полазе од увеђања да је школа у процепу између бројних промена у друштву (културних, економских,
научно-технолошких), које она не може увек да прати, као и потребе и захтеве појединца које школа такође на адекватан начин не може да уважава и задовољава. Наиме, традиционални, класични систем рада у школи, њена организација, курикулум, методе рада, однос наставника и ученика, циљеви образовања нису у складу са брзим променама у друштву,
захтевима које постављају модерна индустрија, наука и технологија.
Зато се траже алтернативе традиционалној школи и покреће идеја о друштву без школе. Неки мислиоци и критичари превазилажење ове кризе школе виде у укидању школе као институције, развоју дешколованог друштва, док други у изналажењу алтернативних путева, модела образовања без укидања школе, развоја мрежа и центара учења којима се придаје важност и неформалним и информалним облицима образовања. Све ове теорије, иако имају предности али и својих ограничења, помогле су да се дубље и јасније сагледају озбиљне слабости образовања, и понудиле одређене перспективе за примену у пракси савременог образовања.
Иван Илич (1926-2002), један од најпознатијихj радикалних теоретичара о укидању школе, заступао је став да највећи део знања људи углавном стичу изван школе. Сматра да су школе одговорне за многе невоље са којима се друштво суочава као и за међусобну отуђеност људи. Школовање је, према њему, по својој природи дехуманизујуће и деструктивно, а једино су хумани и креативни они облици образовања који се појављују изван формалних институција школовања. Зато је овај мислилац препоручивао укидање школе и креирање мрежа учења, у које треба да се укључе сви они који имају нешто да понуде другима и сви они који желе да се у некој области образују. Иван Илич није био усамљен у својим критикама школског система. Оштре критике школе упућивали су и теоретичари као што су Еверет Рајмер (Everett Reimer), Џон Холт (John Holt), Пол Гудман (Paul Goodman), Нил Постман (Neil Postman),
верујући да та институција представља кључ за решавање проблема друштва. Њихов нагласак је био на слободи ученика, на дешколовању (deschooling) друштва или на супротстављању обавезној школи и њеној контроли од стране државе.
Подршку својим схватањима ови теоретичари нашли су у филозофији егзистенцијализма која се бави човеком
као појединцем, смислом људског живота, слободом избора и одговорношћу за дати избор, али и у хуманистичкој психологији која са егзистенцијализмом дели бригу због недостатка истинске комуникације међу људима.
Илич је заступао став да су школе неефикасне у погледу циљева које себи постављају и у крајњој инстанци штетне за развој хуманог друштва. У модерном значењу школе су, према њему, институције намењене одређеним узрасним групама и у њима се знање пакује као производ кога треба да што ефикасније конзумира што већи број људи. Друштво захтева од појединца да достигне одређене школске степене како би остварио успех у модерном свету. Исходи школовања се пројектују као боље плаћени посао, виши социјални статус и више материјалних добара. Међутим, И. Илич примећује да упркос очекивању од школе да повећа социјалне шансе једнакости, сиромашно дете, чак и у школама подједнаког квалитета, ретко може ићи у корак са дететом из породица привилегованог статуса. Реч је о томе да сиромашна деца немају већину оних образовних повољности које су лако доступне детету из виших слојева.
Дакле, према Иличу, школа делује као социјални селектор чији је рад усмерен на стицање диплома, а не на усвајање знања потребних за живот. Тиме она обесхрабрује и онеспособљава појединца да преузме контролу над властитим учењем.
Појединац губи веру у властите процене и постаје присиљен да прихвати стање какво јесте, јер верује да не може да промени реалност. Излаз из оваквог стања Иван Илич види у деинституционализацији друштва. Он верује да креирање пожељне будућности зависи од развијања животног стила који омогућава спонтаност, независност и међусобну повезаност човека а не задржавања оног који једино допушта производњу и потрошњу. У том смислу он развија идеје о деинституционализацији образовања и друштва путем креирања мреже хуманих начина задовољења људских потреба, тј. обликовања сасвим новог стила образовног повезивања човека и његове средине. Верујући да образовне проблеме није могуће решити реформом школе, он предлаже организовање људи на локалном нивоу и креирање новог образовног система са три циља:
1) свима који желе да уче треба да се омогући приступ расположивим средствима у свако доба живота;
2) све који желе да некоме преносе знања треба овластити да пронађу појединце који желе да стекну то знање;
3) свима који желе да пред јавност изнесу какво спорно питање треба пружити повољну прилику за то.
Илич алтернативу школама види у развоју четири образовна канала која би могла садржати све могућности за истинско учење:
1) службе за упућивање на образовне предмете
- настава би се одвијала у оквиру различитих установа (библиотекама,
музејима) у оквиру којих су распоређени образовни предмети, а средства и материјали који би се користили у образовне сврхе
(глобуси, карте, енциклопедије) могу се користити само у оквиру наставе
2) берзе вештина - које би омогућавале људима да наведу за шта су оспособљени, под каквим условима су спремни да служе као узор другима заинтересованим за овладавање одређеним знањима и вештинама;
3) здруживање парњака или комуникационе мреже које би омогућавале људима да нађу партнере за учење;
4) службе за упућивање на такозване „летеће просветне раднике“ - које би људима који желе да уче чиниле доступним стручњаке разних профила.
Афирмација тзв. „дружељубивих“
институција и новог образовног система иде у прилог схватању да Илич ипак није предлагао комплетну деинституционализацију друштва. У основи његове образовне концепције налази се индивидуализам. Наиме, Илич се ослања на самомотивисано учење и сматра да сваки појединац треба да преузме контролу над институцијама и тиме поврати своју иницијативу у образовању. Образовање треба да постане индивидуална ствар сваког појединца; свако треба да је одговоран за властито образовање и учење.
Илич акцентује потребу обликовања повољних услова за развој свих појединаца, потребу обезбеђења равноправног и слободног приступа стварима, узорима, вршњацима и старијима. Осигурање таквог приступа,
према њему, водило би до укидања привилегованих односа у друштву.
Иако се присталице теорија дешколовања међусобно разликују у циљевима које постављају, међу њима постоји општа сагласност да је традиционално образовање непримерено потребама савременог човека. Сви они упућују оштре критике школи сматрајући да она нужно индоктринише и омета слободан раст детета. Будући да сматрају да традиционална школа служи циљевима отуђивачких и дехуманизујућих друштава, нагласак стављају на њено укидање или на супротстављање обавезном школовању и на трагање за алтернативним моделом образовања. Они верују да ће укидање или мењање школе довести до опште промене друштвеног поретка, до индивидуалног благостања и напретка.
Уз то, заступници теорија о укидању школа у својим критикама формалног образовања настоје да оживе потребу повезивања формалног, неформалног и информалног образовања у јединствен систем доживотног учења. Њихове мреже учења антиципирале су Интернет и оруђа којима се олакшава приступ ресурсима учења и омогућава интеракција и заједништво. Говорећи речима Ивана Илича, ради се о оживотворењу концепта „дружељубивих“ институција, институција отворених за учење, мењање и сарадњу.
Нема коментара:
Постави коментар