Васпитање деце (Православни пастирско-саветодавни центар СПЦ)

Васпитање деце

"Пустите децу да дођу Мени; јер је њихово Царство Небеско."

Свето Писмо

То је свакоме од нас проблем, како да помиримо спољашњи свет са оним што бисмо желели да је наша унутрашња стварност. Увек постоји та напетост између света и мене, а самим тим и између света и породице. Ако дете уз родитеља стекне искуство аутентичне љубави и строгости, искуство критеријума, то ће наставити да буде у њему живо и кад одрасте и постане свесно света. Важно је што више тога удахнути у та мала бића да би они сами осетили одговорност према томе што им је дато, што им је даровано. (Небојша Дугалић, драмски уметник)

Родитељи нису дужни и не могу сами да извуку сав потенцијал из детета, све интелектуалне способности. Занимљиво је да ће много више него умним радом са дететом, извући и развити његове менталне и духовне способности – љубављу. (Др Владета Јеротић)

Наша деца су изложена великој опасности. Чак и у вртиће допире дрога. Сремци чувају изреку: "Пуна чаша брани". Они под тим мисле на то да не може нико да те опије тако што ће ти доливати стално нове количине вина, ако не отпијаш, ако ти је стално чаша пуна. Патријарх Павле је то даље објаснио: Ако испунимо дечије душе, идеалима, обичајима, вером, вредностима, неће бити места за секте, дрогу, неће људи моћи да доливају... (Др Драган Недељковић)

Присуство деце омекшава срце. (О. Серафим Роуз)

Две најтеже ствари на свету: државом добро управљати и дете васпитати. (Љубомир Ненадовић)

Просвећени родитељи се више служе са "треба" него са "мора". (Др Владета Јеротић)

Када је потребна и строга реч, треба дете да осети да је и она из љубави. (О. Тадеј)

И деца не смеју да постану мали идоли, нити да остварују снове својих родитеља, нити родитељи кажу: Ја сам ти пружио то и то, већ да, обезбеђујући потребе свог детета, пролазе кроз муку, али радосну муку васпитавања свог детета. У браку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице. (Владика Порфирије)

"Ништа није педагошки, него вољети и бити вољен" (Св. Јован Златоусти)

Оставите дете његовим невиним играма, јер се он тако забавља са својим Анђелом Чуваром. Играј се, играј, моје дете, нека те Господ чува. (Св. Серафим Саровски)

Одвојиће се човек од оца свога и мајке своје и прилепиће се жени – по владики Николају, то не значи да ће их он оставити, него да и сам жели да постане родитељ, да је сазрео и да може да их разуме као равноправно биће, а не да зависи од њих. (О. Милош Весин)

Деца су истовремено и празне табле и обиље непоновљивости. Постоји простор дечије душе у који се утискују неки одређујући оквири и критеријуми које они усвајају као траг неког усмерења. Треба им бити близак у њиховом свету, а опет бити аутентичан и у строгости и у љубави према њима. То је можда оно што они идентификују као најважније – колико је наше поступање аутентично. Да ли је строгост из тачне строгости или није, да ли је љубав спонтана или није, то они увек осећају. Често се догоди да родитељи на деци искаљују своје бесове, неостварености, проблеме. Врло често деца буду жртве наших слабости, осећајући како се то што чинимо не односи се на њих и сасвим их промашује. То сматрам неаутентичним поступањем, када промашујеш некога на његовом месту, а тиме и самог себе. Ако су криви и добију за то адекватну грдњу, они знају да та грдња има свој конкретан узрок у њима и они осећају да се твоја строгост и твоја грдња односи на њих. Исто тако и љубав; да ли си са њима успутно или на било који начин надомешћујеш недостатак стварног присуства у њиховом свету, то такође осећају. Дете хоће да се осећа као личност, да га третираш као њега самог. (Небојша Дугалић, драмски уметник)

Велимир Веља Павловић, новинар

Моје лично распеће је брига о кћерки. Да ли сам јој дао добар пример, да ли сам јој обезбедио све што је требало, ту се највише распињем. Сваки дан размишљам о томе. Увек нешто видим што сам могао боље. У принципу је важно да се трудим сваког дана да будем бољи. Најгори је онај родитељ који каже: Ја сам ти дао све, а ти ме не поштујеш. То нисам никад радио.

Децу треба васпитавати личним примером. Ако сам ја задовољан, испуњен, остварен, све своје проблеме ће и моје дете лакше да решава јер види мене како функционишем. Може неко детету да даје најлепше савете и услове за живот, па опет ништа није урадио ако је сам несређен. Зато се ја трудим да будем искрен. Волим што је моја кћерка дружељубива, има пуно другова и другарица. Не радујем се некој њеној претераној послушности, чак ме обрадује и кад је мало својеглава јер из тога схватам да је она личност и да мора да има неки свој начин. Доћи ће увек на крају на оно што је исправно, али мора да пронађе свој начин, да има своју слободу у томе. Упорна је, што је лепа особина, верује у себе, има сигурност, то је јако важно за живот. У васпитавању се ослањам на ону кинеску пословицу: "Немој да ми даш рибу, него ме научи да пецам."

Нисам се никад трудио да будем родитељ-стена, већ сам кћерки показивао цео свој распон, од слабости до снаге. Нико није несаломив. Шта јој вреди да једног дана открије да тај родитељ-стена није стена? Стена је онај ко решава проблеме стално. Чуо сам од Владике Порфирија причу о духовнику коме је искушеник долазио сваког дана и говорио: "Оче, ја сам опет пао." А духовник му је говорио: "Ништа, само устани." То и јесте смисао хришћанства, нико не може да каже да је савршен и да је данас урадио све што је хтео, сваки дан имамо неки пад, па устанеш, па се поправиш мало. То ја и мојој кћерки покушавам да објасним. Пуно причамо, то је важно, да је саслушам са љубављу. Најважније је данас да човек уме да саслуша и чује другог човека. Причам јој обичним језиком, трудећи се да повежем то са вером, да јој покажем да су вера и живот једно, да нема раздвајања.

Др Светомир Бојанин, дечији психолог

Феномен слушања код деце је запостављен, деца су све више бића гледања, зато им је закржљала и машта и послушност, зато не доживљавају свет више по правим вредностима. Оно што видимо је јаче од оног што чујемо. Дете најпре доживљава свет визуелно, али онда треба постепено и све више уводити код њега и оно што могу сазнавати по чувењу, тако разумевају свет око себе и саме себе. Треба му зато много причати, а онда му дати да то репродукује тако што ће да црта, тако развија своје ментално и асоцијативно поље. Одатле потиче и реч послушност, морамо прво да слушамо, да чујемо. Најбоље би било избацити ТВ и игрице из куће. ТВ је постао бебиситерка данас. Ако дете више воли да гледа цртане него да иде са татом у шетњу, изгубио си битку, негде си погрешио.

Хришћанство јесте свевремено и хришћанске вредности јесу свевремене, али се морамо прилагођавати животу, а он иде напред. Ако ћеш слепо да се држиш правила, обезвредићеш заправо хришћанске вредности. Ако имаш централно грејање у кући, не можеш да ставиш бадњак под радијатор, само зато што се он ставља под извор топлоте. Он треба да је присутан у кући, треба да објасниш детету његов смисао, али не можеш по сваку цену да га стављаш негде зато што је то некад стајало ту. Прихватили смо и јелку, која није православни обичај, али јој се деца радују, па нећеш да им то ускраћујеш из неких својих принципа. Та дечија радост је најбитнија. И у Библији стоји: Свевремене хришћанске вредности не могу се сипати у старе мехове, већ у нове, јер ће се стари мехови подерати.

Треба живети са децом природно, треба их укључивати у живот, треба имати слуха за њих, треба им се стално посвећивати, бавити се њима. Онда нема пропуста, нема размажености. Питају људи шта да раде кад дођу гости, а деца им скачу по глави и уопште неће да слушају. Или их воде у продавницу, а дете почне да се ваља по поду и вришти да би му мама купила нешто. Тај проблем се не решава тада. Ако природно живимо са њима, ако смо се на време и у довољној мери бавили њима, ако знају колико су нам важни, тих размажености неће бити. Ако си га навикао да му купујеш пажњу преко поклона – а то је највеће зло за дете – онда ће оно у продавници тражити да му нешто купиш јер му је то замена за љубав и пажњу. Оно тад не тражи кекс, него твоју пажњу, а ти га грдиш или тучеш због кекса. Да си му поклонио довољно пажње и припремио га на тај одлазак у продавницу, не би тога било. То значи да му на време објасниш да не може сваки пут нешто да добије, да мама нема толико пара, али га мама зато води у шетњу и прича са њим, што је много значајније. Ако дете није добијало адекватну пажњу, онда ће да је граби од других људи, тј. гостију.

Преко поклона се лепо може објаснити деци значај неког догађаја, празника. За мале празнике ће добијати мале поклоне, за велике празнике велике поклоне. Посредно му се ставља до знања значај неког празника, али му се, наравно, и објашњава све то.

За децу је важније какав пример гледају у кући него шта им причамо. Ако дете пише домаћи, а мајка мути фил и каже оцу за комшију: "Види какву је кућу подигао! Нема дана школе, али уме да живи!" – какву поруку мајка шаље детету у том тренутку?

Никако треба не кажњавати децу, а понајмање батинама. Тај бол који смо му нанели ће створити мржњу код њега, а не жељену реакцију или промену начина понашања. Ако смо са њим живели природно, бавили се њиме, ако има стално нашу пажњу и љубав, оно неће бити неваљало, неће бити потребе за батинама и кажњавањем. Боље је тад причати о својим емоцијама. Ако нас дете воли, ако је послушно (послушност која долази из љубави, не из страха), оно ће пре разумети ако му кажемо да нас је нешто повредило (не у смислу набијања њему кривице) него ако га изубијамо. А ако смо га повредили батинама, нанели му бол, оно неће моћи да саосећа са нама.