Образовање

Svrha obrazovanja

Koja je svrha obrazovanja? Primitivan čovek je sasvim dobro opstajao na zemlji bez obrazovanja. Drugim vrstama sisara, čini se, obrazovanje uopšte ne treba. Srazmeno brzo posle rođenja životinje su dovoljno zrele da nastave samostalan život, ali ljudima su potrebne godine sazrevanja i razvoja da bi se osamostalili. Ova suštinska razlika između čoveka i životinje nam je glavni ključ kada se pitamo koja je svrha obrazovanja.

Životinje žive instinktivno, dok se čovek izdiže iznad instinkta time što misli. Podjednako i životinje i ljudi imaju osećanja, ali samo čovek postaje samosvestan pojedinac obdaren duhom.

Životinja, kao što smo rekli, brzo sazreva u odnosu na svoju okolinu dok čoveku treba dosta vremena da razvije svoje sposobnosti i da preuzme potpunu kontrolu nad svojim telom. Što su ljudi bliži prirodi i žive u prirodnom okruženju to im manje vremena treba da sazre. Čovek je komplikovano stvorenje. Mogu se ustanoviti određene sličnosti sa svim ljudima, ali svako je istovremeno celina za sebe. Stoga je teško ustanoviti nepromenljiva pravila u obrazovanju.

Batlerov ukaz iz 1944. godine kaže da se deca moraju obrazovati prema uzrastu, mogućnostima i sposobnostima. Namera je u potpunosti bila pozitivna, ali način na koji su je ljudi protumačili potpuno je izokrenulo polazište. Neko dete je, na primer, pokazalo da ima sposobnosti da postane lekar, ali nisu uzete u obzir njegove želje da je htelo, na primer, da bude advokat!

Tako se pokazalo da ovaj Ukaz mora da se izmeni, jer se dolazilo do čudnih rezultata. Kao, na primer, ako se ustanovi da dete nema smisla za učenje jezika, to je značilo da ne treba ni da proba ili da ako ne razume prirodne nauke da ne treba da ih uči ili, na primer, ako ga ne zanima da radi domaći zadatak da ne treba da ga radi... Određeni predmeti donose različita iskustva i deci ne treba da se uskraćuju.

Ukoliko bismo napravili anketu na temu: koja je svrha obrazovanja, uglavnom bi odgovori bili – da se nešto nauči, da se izgradi karakter, da se pripremi za život, da se nauči kako se uči, da se razviju talenti, da se nauči odgovornosti, da se postane dobar građanin. Nesumnjivo su sve ove izjave tačne, ali pomalo isprazne.

Vremenom su nastale različite grupe u odnosu na ovo pitanje. Jedni koji veruju da je sticanje znanja ono ključno. Drugi smatraju da dete treba da se u potpunosti razvija bez uticaja odraslih. Treća grupa je mišljenja da obrazovanje mora imati verska-religiozna obeležja.

Šta god da izražavaju, obrazovanje je spoj kulturnih i stručnih ciljeva. Obrazovanje je rastrzano između dva pola – jedan je dete, a drugi je svet u kome je rođeno. Između se nalaze roditelji, učitelji, njihove sposobnosti, interesovanja, talenti, temperamenti i najzad ograničenja.

Mada možemo smatrati da je obrazovanje nešto što pripada samo ranom uzrastu, ono se zaista proteže kroz ceo život, ali je svakako rano obrazovanje ono koje utiče na kasnije. „Dete je otac čoveka" i šta god da se doživi u detinjstvu ima svoje posledice tokom celog života. Stoga se dugoročne posledice ranog detinjstva moraju ozbiljno shvatiti. Kako je fizičkom telu potrebna hrana, isti je slučaj i sa umom i zadatak obrazovanja je da ga njom snabde.

Danas je obrazovanje postalo uglavnom informativno i zaboravilo se da ono mora istovremeno biti i isceliteljsko.

Dete se rađa u određenoj zajednici kojoj se mora prilagoditi. To se dešava u određeno vreme na određenom mestu, kod određenih roditelja koji su izvesne rase ili nacionalnosti, ali je dete takođe i građanin sveta. Njemu je stoga potrebno da se orijentiše, kako u užem tako i u širem smislu.

Društvo je ustanovilo izvesna pravila i načine ponašanja. Osećaj odgovornosti je neprekidno prisutan, osećaj za ono što je ispravno ili loše, što se može podvesti pod moralno obrazovanje. Uopšteno govoreći može se reći da je dalji cilj obrazovanja buđenje društvene svesti.

Svako ima potrebu da se na neki način izrazi. Neko to čini tako što se bavi baštovanstvom, neko slikarstvom itd. Svi smo različiti i svako teži tome da sledi sopstvene talente. Tako je treća svrha obrazovanja da neguje sredstva kojima se ljudi samoizražavaju.

Sada dolazimo do onoga što je teško definisati, a tiče se odrastanja u određenom religioznom okruženju. To je četvrti faktor obrazovanja, nešto kao uzvišenje ljudske prirode. Škola se bavi pojedincem do određenog trenutka a onda ga prepušta samom sebi. U tom trenutku pojedinac mora da je dovoljno jak da preuzme brigu o samom sebi i nastavi svoj razvoj u smislu incijative, pokretačkih snaga, sve ono što je direktno u vezi sa ljudskim duhom. U tom samoobrazovanju postaje se svestan onoga što smo i što niko drugi nije – naše univerzalnosti.

Tako smo došli do četiri faktora obrazovanja:

1) da nas obrazuje intelektualno i osposobi u smislu zanata,

2) da probudi društvenu svest,

3) da podstakne samoizražavanje,

4) da duhovno razvija.

Istovremeno dolazimo do protivrečnosti jer neki od ovih faktora se čini kao da protivreče jedan drugome. Da li se, na primer, život u zajednici podudara sa zahtevima ličnog razvitka? Kakogod, tradicionalno obrazovanje se najviše bavi prvom tačkom i svodi se na davanje informacija.

Potrebno je da dete stekne određene sposobnosti. Neophodno je da postanemo odgovorni građani koji će svesno preuzeti odgovornost za svoje postupke. Stoga se moramo zapitati kako treba da izgleda struktura nastavnog plana i programa koji će zadovoljiti čitavog čoveka, koji će ga naučiti veštinama bez narušavanja njegove inicijative, koji će dozvoliti njegovo samoispoljavanje bez štete po društvo i koje će ga najzad osposobiti za život kao slobodnog i moralnog pojedinca koji je sposoban da sebi nađe svrhu i pravac u životu?

Pravo obrazovanje treba da doprinose svemu ovome.

Izvor: Škola zdrave pameti, Roj Vilkinson